Deficit vitamina D i šećerna bolest

Vitamin D može da prevenira ili odloži dijabetes ali i da redukuje komplikacije kod dijabetičara.

Veliki broj Amerikanaca sa dijabetesom ima nizak vitamin D. Dokazi ukazuju da vitamin D ima nezamenljivu ulogu u sekreciji i senzitivnosti insulina. Deficit vitamina D je delom posledica nebalansirane ishrane, što je najčešći problem kod dijabetičara. Drugi važan razlog je smanjeno izlaganje sunčevoj svetlosti, delom od prenaglašene kampanje  za primenu UV bloka a delom od  životnog stila. Deficit vit.D je očekivano najveći u toku zimskih meseci kada je insolacija najmanja.

Ishrana često nije dovoljna da obezbedi dovoljan unos vitamina D.  Da bi se smanjio rizik od dijabetesa i komplikacija ove bolesti potrebno je kombinovati balansiranu ishranu, izlaganje sunčevim zracima i suplementaciju vitaminom D2 ili D3.  Poželjan nivo vitamina D 25(OH) je 20-60 ng/ml.

Ako pripadate rizičnim grupama za oboljevanje od dijabetesa, potrebno je da radite skrining testove za otkrivanje nivoa vit. D, jer je to odličan pokazatelj za rano oktivanje deficita i daje mogućnost pravovremene nadoknade korekcijom ishrane i suplementacijom.

Deficit vitamina D se povezuje i sa hiperglikemijom, insulinskom rezistencijom i srčanim bolestima. Skoro su objavljene studije koje ukazuju da postoji jasna  uzročno-posledična veza izmedju hroničnog nedostatka vitmaina D i srčanih bolesti.
Smatra se da je  nedostatak vitamina D veliki javnozdravstveni problem na globalnom nivou i da poprima epidemijski karakter kao i šećerna bolest.

PEPTIDI -prirodni lekovi

http://www.izida.rs

Nano medicina i dijabetes III deo (novi prirodni lekovi)

Geni i peptidi

DNK molekul je biokompjuter koji nosi sve potrebene informacije o funkcionisanju organizma. Ta informacija je inertna i da bi bila pročitana potreban je aktivator. Peptid je informacioni aktivator, koji otključava specifičnu fioku DNK molekula  iz koje se koristi informacija za sintezu odgovarajućeg molekula.

Peptidi  su slični po strukturi proteinima, sastoje se iz aminokiselina ali, su ti lanci aminokiselina manji i sam peptid je daleko manji od proteina.  Peptidi imaju istu ulogu kod svih sisara, i ljudi  i miševi i slonovi i zebre imaju peptide i kod svih  igraju istu ulogu. 

 A koja je njihova uloga?

Da nas održavaju, zdravima, mladima , lepima....
Biološko starenje (involutivne i degenerativne promene) nastaju na molekularnom nivou zbog poremećaja sinteze specificnih belančevina i promena na nivou gena što dovodi do promene strukture tkiva i organa. Ove strukturne promene dovode do gubitka funkcije organa i pojave znaka starenja 

Najmodernije naučne teroije kažu da starimo iz dva razloga, prvo je DNK molekul izmenjen pod uticajem štetni noksi iz spoljašnje sredine tokom života a drugi je što je sam sintetski aparat zatajio ili da kažem da biološki kapaciteti prozvodnje organizma popuštaju sa godinama. Ova dva procesa  su povezana u začaran krug. Smanjena  sinteza proteina i samim tim i peptida smanjuje mogućnost adekvatne aktivacije DNK molekula, te zbog manjka informacione indukcije  smanjena je proizvodnja i strukturnih i funkcionalnih proteina i peptida.

Ali sada se javila revolucionarna mogućnost obnove peptida, i mogućnost prekidanja začaranog kruga.  Unošenjem peptida  otvara se specifična informaciona šifra na DNK molekulu koja daje informaciju za sintezu  zdravog i funkcionalnog molekula proteina. A proteini su i gradivni i funkcionalni molekuli, insulin je polipeptid  tj.protein.

Starenje ...šećerna bolest..peptidi...gde je tu veza?
Biološkim starenjem endokrinog sistema nastaju promene u lučenju polnih hormona kod oba pola,   poremećaj glikoregulacije i nastanak dijabetes melitusa.
Vidite, peptid može da utiče na aktivaciju DNK,  poboljšavajući do 30% funkciju organa.
Mehanizam delovanja peptida se ogleda u sledećem:

·         revitalizuje ćeliju

·          podmlađuju kompletno čitav organizam, imaju protektivno dejstvo jer        povećavaju otpornost ćelije na manjak kiseonika i dejstvo toksina

·          normalizuju razmenu materija u tkivima

·          inteziviraju metablizam na ćelijskom nivou

 Peptidi imaju protektivno i revitalizirajuće dejstvo na tkiva i organe kako u normalnim, fiziološkim uslovima, tako i u patološkim uslovima, pošto održavaju na fiziološkom nivou broj zrelih, funkcionalno aktivnih ćelija, kao i razmenu materija u njima. Ovim dejstvom peptidi optimizuju fiziološke procese organa i tkiva.

Ako uzmemo u obzir navedene činjenice , možemo da očekujemo  poboljšanje u glikoregulaciji kod dijabetesa tip 2. Ovo poboljšanje je u praksi potvrdjeno.

Peptidni bioregulatori  su novi , revolucionarni  pravac nanomedicine,  kod nas su prisutni  tek nekih 2 meseca. 
Tvorac nanopeptida kao bioregulatora u svrhe prevencije i lečenja je prof Vladimir Khavinson, koji je  svoj naučni rad posvetio gerontologiji.

Nano medicina i dijabetes II deo (novi prirodni lekovi)

Nanomedicina obuhvata primenu nanomaterijala reda veličine od 1-100 nm. Nanotehnologija u dijabetesu je našla primenu u monitoringu nivoa glukoze u krvi, načinu primene insulina, načinu primene oralnih antidijabetesnih lekova, lečenju vaskularnih komplikacija dijabetesa-zaceljenje rana.

Monitoring glukoze u krvi
U predhodnom postu sam opisivala novi glukometar koji će određivati  nivo šećera u krvi, bez krvi, bez bockanja, bez test traka i bez lanceta. Očekujemo ga oko 2014. Godine.
Nanotehnologija je donela još jedan biosenzor koji se ispituje. Ovo bi bio implantibilan senzor. Za njega su korišćene “perlice” polietilenglikola obložene fluorescentnim molekulima. Polietilenske fluorescirajuće perlice se injektiraju u međućelijski prostor ispod kože. Kada glukoza u međućelijskoj tečnosti padne na kritičan-opasan nivo, fluorescentni molekuli isijavaju svetlost koja će se videti na površini kože. Senzorski mikročip se razvija da kontinuirano prati ključne parametre kao što je frekfenca srca, telesna temperatura i nivo glukoze u krvi. Senzorski mikročip bi bio implantiran pod kožu i obezbeđivao bi kontinuirane vrednosti pomenutih telesnih parametara.


Nanotehnologija u lečenju dijabetesa
Oralni insulin je nanotehnološki proizvod koji je na raspolaganju za primenu, postoji nekoliko proizvođača oralnog, nazalnog i insulina za inhalaciju. O tome sam govorila u predhodnom članku. Sledeći nanotehnološki proizvod za regulaciju nivoa glukoze u krvi je veštački pankreas, da budem preciznija nano-arteficijalni pankreas.

Nanotehnološki arteficijalni pankreas je tanka silikonska kutija koja sadrži  životinjske beta ćelije pankreasa. Ova silikonska kutija je obložena materijalom koji obezbeđuje nano-pore veličine 20 nm. Ove pore su dovoljne velike da dozvole prolaz molekulima šećera i insulina a da istovremeno ne dozvole prolaz krupnim imunološkim ćelijama( 1000 nm) koje bi razorile veštački pankreas kao strano tkivo. Ovakav veštački pankreas ne zahteva primenu imunosupresivne terapije koja povećava rizik za infekcije. Pored kontejnera sa beta ćelijama ovaj pankreas bi sadržavao i biosenzor koji bi pratio nivo glukoze u krvi i na osnovu toga reagovao otpuštanjem insulina. Nažalost  ovakav pankreas je još uvek na nivou teorije.

Ali, dali postoji raspoloživ proizvod nanotehnologije koja može da pomogne u restituciji pankreasa, koja može da pomogne u regulaciji šećera u krvi.

Šećerna bolest i nanotehnologija sada i  ovde...nastavak  uskoro

Nano medicina i dijabetes I deo (novi prirodni lekovi)

• Šta je nanomedicina?
• Da li šećerna bolest može biti lečena nanoproizvodima?

Kao student obožavala sam medicinsku fiziologiju, ključnu, bazičnu medicinsku nauku. Fiziologija počinje svoje izučavanje od ćelije, njene građe i funkcije i usložnjava ga do tkiva i organa. Odnosno, u  poslednjim svojim izdanjima proslavljeni autor med. fiziologije A.C. Guyton ukazuje  da bazične promene  koje vode u obolevanje  treba posmatrati na prećelijskom nivou.

Zašto ovo pišem?

Ako govorimo o nanotehnologiji onda možemo da kažemo da ona ima potencijal da deluje na prećelijskom nivou, da deluje u korenu problema.  Onda možemo da kažemo da se obolevanje može zaustaviti u njegovoj ekstremno ranoj fazi ili se poremećaj može restituisati u potpuno zdravo stanje.

Zvuči kao odiseja u svemiru 2115. godine ? :)

Nanotehnologija i geneteski inženjering će mnogo ranije postati dominantan način lečenja!

A, da li je u ovom trenutku raspoloživa nanomedicina ?
JESTE !
Nanotehnologija već pruža rezultate u terapiji dijabetesa. Danas se već proizvodi oralni insulin. Oralni insluin se aplikuje neinvazivno, putem sluzokože usta, nosa i pluća.

Šta je uopšte nanomedicina i koje su njene prednosti :
Nano- je prefiks koji označava bilioniti deo nečega. Nanomedicina u terapiji koristi veličine od 1-100nm i obuhvata tri područja delovanja.

•      nanomaterijale
•       nanoelektronske biosenzore
•        i molekularnu nanotehnologiju

Nanoelektreonski biosenzori su tehnologija koja obezbeđuje neinvazivnu kontrolu šećera u krvi,  bez  krvi putem fluorescentnog rezonantnog energetskog transfera.
Ovakav glukometar   je konstruisan i poslednjih godina  su u toku klinička ispitivanja tačnosti metode. Dobijeni rezultati  do sada ukazuju da nema odstupanja u odnosu na referentne laboratorijske metode. Predviđen  je izlazak na tržište 2014. godine.
Ovo konkretno znači da će se od 2014. godine šećer u krvi meriti prinošenjem šake senzoru i sve to u bilo kojim okolnostima, u kući, na poslu na skijanju, na plaži...


  nastavak uskoro...

Nove terapije za dijabetes na vidiku

Šećerna bolest i masno tkivo, dali postoji veza?

Do sada je jasno utvrđena činjenica da  je povećanje masnog  tkiva, naročito oko visceralnih ( unutrašnjih) organa jedan od faktora rizika za razvoj dijabetesa.

Da li masno tkivo istovremeno može da krije lek za dijabetes?

Nova, pionirska otkrića  u eksperimentima sa masnim stem ćelijama  daju  nadu za nov pristup lečenja dijabetesa.
Naučni tim iz Teksaškog univerziteta je otkrio da se manipulacijom sa masnim stem ćelijama dobija snažan antijabetski efekat. Eksperimet je rađen sa laboratorijskim miševima kod kojih je zastupljeno oboljenje lipodistrofija uz koju su prisutni povećan nivo glukoze u krvi i dijabetes. Međutim, posle primenjene manipulacije na nivou masnih stem ćelija, zabeleženo je 2-4 puta brže metabolisanje šećera iz krvi i pored toga je ustanovljeno da su mišićne ćelije ovih životinja  na svojoj površini imale veoma veliki broj receptora za glukozu.

Zaključak eksperimetna ukazuje da se intervencijom na stem ćelijama dobija faktor-hormon koji povoljno utiče na metabolizam glukoze.

Ovaj  faktor-hormon  porekla iz masnih stem ćelija  evidentno je da ima  suštinso dejstvo slično insulinu, on otvara “vrata” za ulazak šećera iz krvi u mišićnu ćeliju i u budućnosti može da bude alternativa ili dodatak insulinskoj terapiji.
Ukoliko se ova eksperimentalna manipulacija uradi na zrelim masnim ćelija, antidijabetski efekat izostaje, što ukazuje da progenitorsku ulogu masnih stem ćelija.
Dalja istraživanja mogu da idu u dva pravca sa dva cilja.

Prvo da se izoluje faktor koji ispoljava insulinu slične osobine ili da se stimulaciom masnih  stem ćelija one pobude kako bi same proizvodile više “antidijabetesnog faktora”.

Dijabetes i hipertenzija

Kako su šećerna bolest i visok krvni pritisak povezani?

Dijabetes i visok krvni pritisak imaju tendenciju da se pojavljuju zajedno jer dele određene fiziološke osobine - to jest, dejstvo jedne bolesti utiče da se druga bolest češće pojavljuje.  U slučaju dijabetesa i visokog krvnog pritiska, dejstva su sledeća:

Povećana količina tečnosti u organizmu- dijabetes utiče na  povećanje ukupne količine tečnosti u telu, koja dovodi do povišenja krvnog pritiska.
Povećana rigidnost arterija - Dijabetes može da smanji sposobnost krvnih sudova da se šire, jer proces ateroskleroze smanjuje elastičnost krvnih sudova, ovo dovodi do povećanja  krvnog pritiska.
Insulinska rezistencija- narušena iskoristiljivost insulina direktno utiče na povišenje krvnog pritiska.

Iako ove biološke osobine delimično objašnjavaju zašto dijabetes i visoki krvni pritisak su oboljenja koja često idu u paru, mora se podvući  da  u mnogim slučajevima, ove dve bolesti  nastupaju zajedno samo zato što dele zajednički skup faktora rizika. Neki važni zajednički faktori rizika su:

Gojaznost -  značajno povećava rizik od dijabetesa i visokog krvnog pritiska .
Dijeta – Ishrana  bogata masnom, začinjenom slanom hranom  sa  previše prerađenog šećera doprinosi  razvoju poremećaja koji  vode ka dijabetesu  i visokom krvnom pritisku.
Fizička aktivnost –Nizak nivo fizičke aktivnosti smanjuje iskoristljivost kalorija, utiče na razvoj gojaznosti i povećava rigidnost krvnih sudova što vodi  ka povišenju krvnog pritiska.

Prevazilaženjem ovih faktora rizika umanjujete mogućnost nastanka i dijabetesa i visokog krvnog pritiska.

Koliko je česta hipertenzija u osoba sa dijabetesom?

Podaci iz  studije koja je obuhvatala obolele od dijabetesa tip 1 govore sledeće:

• 5% pacijenata  razvije  visok krvni pritisak, u roku od 10 godina
• 33% pacijenata razvije visok krvni pritisak, u roku od 20 godina
• 70%pacijenata razvije visok krvni pritisak u roku od 40 godina

Studija radjena za  dijabetes tipa 2 pokazuju da skoro 75% obolelih od bubrežnih problema (dijabetesna nefropatija) ima visok krvni pritisak. U onih sa dijabetesom tipa 2, ali bez problema sa bubrezima, stopa visokog krvnog pritiska bila je oko 40%. Sve u svemu oko 35% svih osoba sa dijabetesom ima visok krvni pritisak.